U kojim situacijama dete nagrađujemo i hvalimo? Često kada dete uradi nešto što smatramo da je prihvatljivo, lepo, dobro naša prva reakcija je da kažemo „bravo“, da ga zagrlimo, pomazimo, damo nagradu. Zašto to radimo, koji je naš cilj, šta želimo da postigemo, koju poruku želimo da pošaljemo detetu? Želimo da se željeno ponašanje ponovi. Cilj nam je da naučimo decu da je takvo ponašanje prihvatljivo, da nam se sviđa kako se ponašaju i da tako treba da nastave. Smatramo da ih motivišemo pohvalom i nagradom. I svakako ih motivišemo, ali možda ne na način na koji bismo želeli. Motivišemo ih da ponove ponašanje tako što će dobiti naše odobrenje ili nagradu.

Da vidimo na primeru kakve poruke šaljemo deci kada ih hvalimo i nagrađujemo za dobro ponašanje.

Situacija u kojoj stariji brat pokušava da oraspoloži uplakanog mlađeg brata ili mu pomaže sklopi kocke je predivna, gledamo u njih i srce nam je puno. Želimo da uvek budi tako složni, da brinu jedan o drugom. Želimo da im pokažemo da ovako treba da se ponašaju, da je ovo dobro ponašanje. I zbog toga ih hvalimo „Tako si dobar“ i nagrađujemo „Tako ste dobri, mama će vam sada dati sok“

Ali… koju poruku im šaljemo. Dobar si kada se ponašaš dobro, kada se ovako ponašaš ja te volim, pokazujemo ti ljubav i dajem ti ono što želiš. Ukoliko želiš da dobijaš moje odobrenje, pažnju, pohvalu, nagradu moraš se ponašati „lepo“.

Ovo ne znači da u takvoj situaciji ne treba ništa da kažemo. Iskreno priznanje i zahvalnost svima prija. Možemo pokazati detetu kako se njegov brat oseća i tako će videti efekat svog ponašanja „Rekla bih da se tvoj brat oseća bolje, zasmejao si ga. Šta ti misliš?“ Pokažimo da cenimo ono što dete radi. Umesto da ga pohvalimo, zašto jednostavno ne kažemo „Hvala“ ili „Znači mi kada mi pomažeš i paziš na svog brata“. Na ovaj način mi ne definišemo dete kao dobro ili loše zbog svog ponašanja, već mu pokazujemo kakav efekat njegovo ponašanje ima na brata ili mamu.

U drugoj situaciji obećavamo nagradu ukoliko dete uradi ono što želimo. A nagrada je samo lepši oblik kazne. Koja je razlika između kazne „Ukoliko odmah ne uradiš domaći neće biti video igrica 3 dana“ od „Ako odmah sedneš i uradiš domaći dobićeš dodatni sat video igrica“? Motivacija nagradama i kaznama je kratkotrajna, ulog moramo povećavati svaki sledeći put, a ubrzo postajemo žrtve svoje manipulacije. Deca su veoma inteligentna i ubrzo će početi da traže nagrade za svako svoje dobro ponašanje. A kada nagrada izostane i željeno ponašanje će prestati sa njom. Jer je ponašanje bilo vođeno nagradom, a ne zato što je učenje možda zanimljivo, uzbudljivo ili interesantno. Ponovo ćemo upasti u borbu moći gde ćemo svoju moć demonstrirati kontrolom nad detetom. A u toj borbi nema pobednika.

Važno je da shvatimo da naš cilj nije da ubedimo decu da se ponašaju kako mi želimo, već da kreiramo rutine, odredimo pravila, definišemo naše vrednosti i podržimo decu. Tako ćemo povećati saradnju sa njima i kreirati prostor da uživamo u roditeljstvu.

Umesto konstantnih naredbi i očekivanja poslušnosti samo zato što smo roditelji i deca treba da nas slušaju, zašto ne pokušamo sa otvorenim razgovorom, pozivom da zajedno sa detetom definišemo problem, postavimo cilj i pomognemo mu da ga ostavri. Umesto da smo na različitim stranama-moj način umesto tvog, ja protiv tebe, zašto ne bismo stali na istu stranu, roditelj uz dete.

Još jedan primer.       

Učenje voznje bicikle. Moj stariji sin je danima učio da vozi biciklu, izgledalo je kao najteža stvar na svetu. Bio je presrećan kada se pustio sam prvi put, kada je naučio da vozi. I ja sam bila presrećna. Koju lekciju sam želala da nauči? Upornost i trud su važni za uspeh. Sve možeš da naučiš ako se posvetiš.

I on je to osetio. Bio je presrećan. Osećaj postignuća, uspeha. Nije bilo potrebe da ga hvalim. Zašto bih nametala svoje mišljenje o njegovom uspehu. On ga oseća. Ja sam sve vreme bila tu. Učila ga, podržavala, bodrila. Sada je na njemu da uživa u svom uspehu na svoj način. A ja sam tu da slavim sa njim. Važno je kako se on oseća, on je radio naporno, on je postigao uspeh, on je ponosan na sebe.

Bilo je prepreka, ali uspeo je. Tako se gradi samopouzdanje.

U jednom trenutku sam čak pomislila da bih mogla da ga odvedem da kupi neku igračku, da ga nagradim što je naučio da vozi biciklu, ali mi je odmah bilo jasno da to nije ono što želim. Ne želim da mu cilj učenja vožnje bicikle, ili bilo čega drugog ubuduće bude motivisano eksternom nagradom. Želim da uživa u procesu učenja i da ga motiviše i zadovoljava osećaj postignuća, osećaj da je pomerio svoje granice.

Naravno, ne želim da kažem da deci ne treba dati priznanje, validaciju i ohrabrenje, samo da treba da budemo svesni koju poruku šaljemo svom detetu kroz pohvale i nagrade. Jer nisu sve pohvale iste.

A šta je sa pohvalama tipa kako si pametan, kako si lepa, ti si hrabar, bravo, kako je to lepo, dobro si to uradio, ti sve znaš… Mislimo da će se deca osećati dobro zbog ovih pohvala, da će izgraditi samopouzdanje, da će imati dobro mišljenje o sebi. Međutim ovakve pohvale šalju sasvim drugačije poruke. One su generalne i ne motivišu decu, a čak im mogu biti i teret.

Uzmimo primer pohvale pametan si. Dete veruje da je njegova urođena pamet uzrok svega što uradi tačno, kvalitetno i dobro. Njegov trud nije važan. Rođen si sa određenim predispozicijama, karakteristikama i potencijalima i ne možeš mnogo da promeniš. Takva deca se plaše izazova, teških testova, učenja novih veština jer rizikuju da izgube epitet pametnog deteta. Sa druge strane kada detetu priznamo njegov trud „Vidi se da si naporno učio“ rezultat je potpuno drugačiji. Dete vidi da su njegov rad i trud važni. I biće spreman da uloži još više rada, neće se plašiti izazova. I kada pogreši znaće da sledeći put može uraditi nešto drugačije, uložiti više truda i pokušati ponovo.

Ne zaboravimo da se na putu uspeha i učenja suočavamo sa padovima.

Deca grade samopouzdanje kada postignu uspeh uprkos preprekama, greškama i padovima.

 

Šta mi možemo da uradimo? Kako da pomognemo deci da izgrade samopouzdanje bez praznih pohvala?

Pružimo deci priliku da se oprobaju u novim stvarima, da izađu iz svoje zone komfora.

Budimo primer. Oprobajmo se u novim veštinama i razgovarajmo sa decom o tome.

Kada dete padne, pogreši, doživi razočarenje i tugu pomozimo mu da izrazi svoja osećanja. Pokažimo saosećanje.

Ne rešavajmo njihove probleme.

Ne umanjujmo njihova osećanja i ne govorimo im kako da se osećaju.

 

Nadam se da Vam je ovaj tekst bio zanimljiv i koristan.

U kojim situacijama Vi koristite nagrade i pohvale da biste dobili saradnju deteta?

 

Pročitajte dalje:

Zašto je važno saslušati dete?

Greške su ok