Ako biste sada napravili listu dugoročnih ciljeva koje želite za svoje dete, ukoliko biste na listu stavili osobine i kvalitete koje Vaše dete ima kao odrasla osoba, da li bi na tom spisku bila poslušnost?

Sigurno ne. A zašto nam je onda važno da naše dete bude poslušno? Da li mislimo da znamo baš sve? Da će dete ako bude pratilo naše smernice postati srećna i uspešna odrasla osoba? Ili smatramo da je ovo pitanje poštovanja? Da li verujemo da je poslušnost isto što i poštovanje? Ili je poslušnost dece nametnut kvalitet koji i ne preispitujemo, prenosi se generacijama i zašto bismo se sada zapitali da li je to ono što želimo. 

Problem je jer poslušna deca postaju poslušne odrasle osobe. Takođe, poslušna deca će pre popustiti pod pritiskom vršnjaka. Poslušna deca su naučila da rade ono što im se kaže i nije im data mogućnost da razviju kritičko mišljenje. Poslušne osobe ne znaju da se zauzmu za sebe, svoju ideju, uverenje ili drugu osobu. Roditelj kome je cilj poslušnost šalje detetu poruku – moje potebe i osećanja su važnija od tvojih.

Naravno, ovo ne znači da mi, roditelji, nemamo odgovornost. Svakako treba da postavimo pravila i limite. I nekada će deca morati da urade kako mi kažemo iako im se to ne sviđa, ali je takođe jako važno da deca nauče da je njihovo mišljenje važno, da oni imaju pravo da kažu ne, da oni imaju pravo na svoj stav.

Možda nam je jasno da ne želimo poslušno dete, ali da li se tako i ponašamo. Da li smo u konstantnoj borbi u kojoj je samo jedan pobednik. Ili će roditelj nametnuti svoju volju kaznama, nagradama, pretnjama ili će roditelj popustiti. Da li postoje samo ove dve mogućnosti? Postoji li drugačiji način?

Kada shvatimo da uloga roditelja nije kontrola već učenje, kada shvatimo da merilo uspešnosti roditeljstva nije poslušnost koju dete pokazuje, već jačina i dubina odnosa koji gradimo sa detetom drugi način roditeljstva postaje očigledan.

Shvatamo da ono što želimo jeste kooperativnost naše dece, a ne puka poslušnost.

Koje su dugoročne posledice roditeljstva zasnovanog na kontroli i zahtevanju poslušnosti? Gubimo poverenje. Dete je naučilo da nam je najvažnije njegovo ponašanje, da nam nisu važna njegova osećanja, njegovo mišljenje, njegovo iskustvo. A kada dete ne može da nam veruje neće nam reći šta mu se dešava, koji su njegovi problemi, sa kojim izazovama se suočava u školi, da li mu je potrebna pomoć. Ne oseća se sigurno da to podeli sa nama. Ne očekuje da ćemo ga razumeti i pokušati da pomognemo. Očekuje da ćemo ga okriviti, držati predavanja. Ako nam dete ne govori o sebi, o svom danu, o svojim iskustvima, možemo lako prevideti situaciju u kojoj bi mu bila potrebna naša pomoć i podrška.

Možemo kontrolisati decu samo strahom i samo određeno vreme.

Dugoročno nam je potrebna konekcija, poverenje, slušanje i razumevanje. Samo kada izgradimo dubok odnos poverenja i bezusovne ljubavi možemo očekivati da će deca biti otvorenija prema nama, da će potražiti naš savet i podršku. Potrebno je da napravimo sigurno mesto za našu decu da mogu da ispolje svoje emocije, strahove, nesigurnosti, da nađu na razumevanje, ohrabrenje i podršku.

Kada dete želi nešto da nam kaže važno je da ga čujemo, da vidimo njegovu perspektivu, da razumemo njegov doživljaj stuacije, važno je da mu pokažemo da smo ga čuli i razumeli. Uđimo u razgovor sa detetom sa radoznalošću i odbacimo pretpostavke. Jer samo tako ćemo čuti poruku koju naše dete želi da nam kaže.

Ovo ne znači da mi treba da ostanemo pasivni i popustljivi. Ovo znači da validiramo detetove emocije i iskustvo. Jer samo tako možemo razumeti celu situaciju i moći da dođemo do rešenja koje će biti u interesu cele porodice.

Šta možemo da uradimo?

Budimo spremni da saslušamo decu i razumemo njihovu perspektivu.

Umesto da namećemo svoj stav pitajmo ih za mišljenje, za ideje kako problem možemo rešiti. Težimo rešenjima koja odgovaraju svima.

Dajmo im priliku da samostalno donesu odluku, naprave izbor u skladu sa njihovim godinama.

Pokažimo da razumemo njihovo mišljenje i onda kada ne može biti kako žele. Objasnimo razloge zbog kojih smo doneli odluku.

Ograničimo određena ponašanja, ali dozvolimo sva osećanja.

 

Kada deca osete da ih razumemo imaće manju potrebu da pružaju otpor i kao posledicu imaćemo veću saradnju.

 

Šta Vi mislite o poslušnosti kao cilju roditeljstva?  Šta je Vaš najveći izazov? Volela bih da vidim Vaše komentare.

 

Pročitajte dalje:

Zašto treba da prestanemo da kažnjavamo decu. I koja je alternativa.

Čemu nas uče nagrade i pohvale?