Kako želimo da odgovorimo na ponašanje dece kada pogreše, kada se ponašaju neprimereno, kada se ponašaju kako mi smatramo da ne treba? Da li želimo odmah da pretimo, da kažnjavamo? Da li verujemo da je jedini način da deca nauče lekciju tako što ćemo ih kazniti?

Da li očekujemo od dece da uvek budu „dobra“? Da se uvek ponašaju kako mi želimo? Da ne prave greške? Da li je to uopšte moguće? Kroz greške učimo, rastemo. Svi grešimo, ali smo naučeni da to nije u redu. Da greške treba izbegavati po svaku cenu, da ćemo biti kažnjeni i osuđivani kada pogrešimo.

Kakav stav želimo da naša deca imaju o greškama, o neuspehu?

Kakva je osoba koja se plaši da pogreši?

Da li želimo da odgajamo decu u modu preživljavanja ili razvoja, učenja i napredovanja?

Na životnom putu će sigurno biti izazova i biće padova i grešaka. Zar ne želimo decu da naučimo da se iz grešaka uči, da se za svoje postupke preuzima odgovornost, da uvek možemo uraditi nešto da popravimo situaciju, da počnemo ispočetka, i da uvek treba gledati napred.

Ukoliko deci pošaljemo poruku da greške nisu prihvatljive, da oni nisu dobri kada pogreše učimo ih da treba da izbegavaju greške. A kada svu energiju usmerimo da pobegnemo od greške, mi zapravo pokušavamo da igramo na sigurno. A sigurnost ne postoji, ne možemo sačuvati našu decu od neuspeha, grešaka i razočarenja. Možemo ih samo naučiti da njih ne definiše njihova greška, možemo ih naučiti kako da grešku vide kao lekciju, da poprave i nastave napred. Možemo ih naučiti kako da prođu kroz razočerenje uz našu podršku.

Ovo ne znači da deci dopuštamo da prođu bez ikakvih posledica, ovo ne znači da oni ne treba da preumu odgovornost za svoje akcije i ponašanje. Ali znači da im pravimo prostor da sami nađu način kako da poprave grešku, da ih učimo da preuzmu odgovornost zato što oni smatraju da je to ispravno, a ne zato što ćemo im mi reći da tako treba.

Kada priđemo svakoj situaciji u kojoj se dete ne ponaša ok, sa radoznalošću da saznamo šta je uzrok tog ponašanja, kada pokažemo detetu da ga čujemo i razumemo i na kraju pitamo „Da li misliš da je u redu ovo što si uradio?“, „Kako bi ovo mogao da ispraviš?“, „Šta bi sledeći put mogao da uradiš drugačije?“ mi ga učimo da preuzme odgovornost za svoje postupke, da razisli o svojim akcijama i posledicama i da donese bolju odluku u budućnosti.

Kada decu pitamo „Šta misliš kako ovo možeš da ispraviš?“ oni će najčešće naći način, a kada su deca mala možemo im pomoći sa idejama, ali im treba ostaviti prostora da sami donesu odluku. Ovo nije popustljivo roditeljstvo, ali jeste roditeljstvo u osnovi koga je bezuslovna ljubav. 

Međutim kada odmah skočimo da kaznimo ili nagradimo mi ostajemo na površini, zaslepljeni ponašanjem deteta, a ceo svet leži ispod ponašanja. Ponašanje je samo posledica. Ponašanje je komunikacija deteta kako se oseća unutra, šta misli i veruje o sebi, o datoj situaciji, o odnosu i konekciji koju ima sa roditeljem.

Deca imaju prirodnu potrebu da udovolje roditeljima. Kada deca nisu spremna na saradnju to nam je znak da se nešto dešava, da su oni van balansa, da su preplavljeni emocijama i da mi treba da im pomognemo da pronađemo uzrok, da sednemo i razgovaramo, da saslušamo. Deci je potrebno da im pokažemo da smo tu za njih i kada prolaze kroz težak period i kada se suočavaju sa teškim emocijama, da ih volimo bezuslovno. Deci je potrebno da im pokažemo da ih prihvatamo i volimo i kada su pogrešili, da smo tu da im pomognemo. 

 

Iako ih volimo bezuslovno, deca često našu ljubav ne doživljavaju tako jer smo previše fokusirani na njihovo ponašanje, ocene i rezultate, a malo na njihovo unutrašnje iskustvo. Na tom putu stoje naši brojni strahovi, uverenja i neprocesuirane emocije. 

Zato sam kreirala program Svesni roditelj koji vam daje jasne korake kako da ostvarite autentičan i iskren odnos sa decom tako da vas slušaju i govore vam istinu, tako da negujete njihovu unutrašnju motivaciju za učenjem i takođe da postavite granice i budete samopouzdan roditelj.

Saznajte o programu ispod.