Ovo je najvažnija i najteža stvar za roditelja. Važna je zbog poruke koju šaljemo detetu. Kada je dete uznemireno, besno, agresivno mi želimo da pošaljemo poruku da je situacija bezbedna. Kada se dete suočava sa jakim emocijama mi želimo da budemo mirna luka i pomognemo mu da prođe kroz oluju emocija. Ukoliko i mi počnemo da vičemo, da besnimo i budemo agresivni samo dodatno raspirujemo njegove emocije. Ne pomažemo mu da se smiri.
Naš zadatak u ovoj sitaciji je da pomognemo detetu da prođe kroz intenzivna osećanja. A tek nakon toga možemo razmisliti o tome na koji način želimo da ga naučimo određenu lekciju. Ne možemo to uraditi ukoliko mi ne ostanemo smireni. A to može biti teško. Često osećamo taj izliv detetovih emocija kao pretnju. Iz straha govorimo stvari koje ne mislimo. Narušavamo odnos koji imamo sa detetom.
Kako da ostanemo smireni?
To je veština koja se usavršava vremenom. Ukoliko smo navikli da reagujemo u trenutku biće nam potrebno vreme da naučimo za zastanemo, smirimo se, razmislimo i odgovorimo. Što više budemo vežbali bićemo bolji u tome.
Reakcija je često automatska, nismo se ni okrenuli već čujemo sebe kako govorimo stvari koje ne želimo. Reagovanje dolazi iz delova mozga zaduženih za preživljavanje. Reagujemo iz straha. Imamo automatsku potrebu da pretimo, kaznimo. Često, kada se smirimo, postanemo svesnih ishitrene reakcije i osećamo krivicu.
Za početak potrebno je da postanemo svesni u kojim situacijama reagujemo. Da donesemo odluku da ćemo zastati pre nego bilo šta kažemo.
Kada se situacija desi zastanemo i posmatramo šta se dešava u nama, gde osećamo napetost. Možemo udahnuti nekoliko dubokuh udaha iz stomaka. Duboko disanje smiruje nervni sistem. Možemo pomisliti na tri stvari koje volimo kod deteta. Bilo šta što će nam pomoći da se smirimo i da ne odreagujemo u trenutku.
Da bismo adekvatno odgovorili na datu situaciju, pomogli detetu da se smiri i naučili ga važnu lekciju potrebno je da angažujemo delove mozga zadužene za razmišljanje i donošenje odluka. Kada smo pod jakim emocijama ovi delovi su isključeni, zato se mi moramo prvo smiriti.
Kada smo se smirili možemo pomoći detetu da uradi isto. Budimo svesni da je i dete pod jakim emocijama i da je potrbno da se sa njim povežemo na emotivnom nivou, da pokažemo da razumemo njegova osećanja.
Ukoliko uspemo da odgovorimo na detetov bes i uznemirenost sa saosećanjem velike su šanse da će dete početi da plače. Želimo da pokažemo detetu da je situacija bezbedna, da smo mu tu za njega kako bi se dete osetilo sigurno da prođe kroz bes i oseti tugu, strah, nemoć ili neku drugu emociju koja se nalazi ispod. U ovoj situaciji plakanje je korisno i poželjno. Naš zadatak je da ostanemo iz dete dok ne prođe kroz teške emocije.
Na ovaj način učimo dete da prihvati sve emocije, da ih ne potiskuje i zanemaruje. Tako što smo uz dete i pomažemo mu da prođe kroz teške emocije mi ga učimo reguliše emocije.
Kada se stišaju emocije, možemo razgovarati o rešenjima. Ponekad to treba uraditi odmah, a ponekad razgovor može da sačeka trenutak kada smo svi opušteni i osećamo povezanost.
Ostati smiren u izazovnim situacijama sa decom je najveći izazov većine roditelja. Teško je jer se borimo protiv svojih obrazaca ponašanja koje nosimo tridesetak godina. S druge strane, svesni smo da je to najvažnija stvar kojoj se moramo posvetiti ako želimo da imamo jak i snažan odnos sa svojom decom, ako želimo da nam se deca poveravaju i da nas slušaju.
Ne morate sami, ja vam mogu pomoći u vašem procesu promene. Zakažite konsultacije i pokrenite promenu.