Koja je Vaša reakcija kada kažem da je moj stav da decu nikada ne treba kažnjavati?
Sada ću vam objasniti i zašto imam ovaj stav, ali prvo da kažem da nije uvek bilo tako. Sa svojim starijim sinom sam testirala efekat kazni (jer za drugi način nisam ni znala) da bih došla do zaključka da one imaju samo kratkotrajan efekat, a ponašanje se iznova vraća, često u težem obliku. Sigurna sam da ste ovo osetili na svojoj koži.
Sigurana sam da i Vi znate da kazne nisu efikasne, ali ponekad smatratmo da nemamo izbora.
Svoj stav sam promenila kroz učenje i razumevanje roditeljstva i naše uloge kao roditelja. Za dodatne informacije pročitajte i tekst Da li je cilj roditeljstva poslušno dete?
Prvo želim da kažem da apsolutno ne podržavam stav da deci treba sve dozvoliti i pustiti ih da rade šta hoće. Ovakva vrsta roditeljstva je jedanko loša kao i potpuna kontrola nad decom. Deca koja nemaju jasne granice i pravila ne osećaju se sigurno. Deci je potrebno da vide i osete da smo mi lider, da imamo viziju, da znamo gde idemo i stoga znamo da postavimo jasne granice.
A u čemu je problem sa kaznama?
Šta znači kažnjavanje? Kažnjavanje je nanošenje bola detetu u cilju promene ponašanja. Dete se ponaša kako roditelj želi da bi izbegao patnju. Kao roditelj verujemo da dete uči lekciju tako što će mu nešto biti uskraćeno.
Hajdemo na primer…
Dete koje je veoma aktivno, obožava da skače, da se penje svuda i često ume da se nađe u situaciji za koju roditelj smatra da je opasna. U ovom primeru to je orman-polica za knjige.
Situacija kada koristimo pretnje i kažnjavanje. Dete se našlo u situaciji koja je za njega izazovna i zabavna dok mama vidi opasnost. Reakcija roditelja je često automatska „Zašto se opet tu penješ, koliko puta sam ti rekla da je opasno, možeš da padneš. Siđi. Siđi odmah. Rekla sam siđi. SILAZI ODMAH. Ozbiljna sam. Ukoliko ne siđeš ovog trenutka nećeš dobiti tvoj omiljeni crtani danas. Bolje bi ti bilo da odmah siđeš ili neće biti ni kolača posle ručka…“
Dečak na kraju odustaje, silazi tužan, pomalo uplašen i postiđen.
Možda je i ljut, vraća mami istom merom, prkosi joj. I ne odustaje.
Ali na kraju mama pobeđuje. Sišao je. Kažnjen je. Ostaje bez crtaća i bez kolača.
Ali koju lekciju je naučio?
Naučio je da mora slušati odrasle jer će u suprotnom biti kažnjen.
Mora slušati inače će patiti.
Naučio je šta ne sme da radi jer će biti uskraćen za nešto što voli.
Naučio je da kada nešto želimo od druge osobe to postižemo pretnjama, ucenom, vikanjem.
A koja je alternativa?
Jasne granice, pravila. Jasna komunikacija. Saosećanje. Smirenost. Doslednost. Strpljivost.
Ista priča sa dozom emaptije, razumevanja za decu, razumevanja njihovih potreba i mogućnosti.
Mama je videla koliko njeno dete voli da skače i da se penje, ali je znala i koliko neke situacije mogu biti opasne. Kada mama vidi dečaka da se penje ili približava opasnoj situaciji. Prilazi mu „Znam da je penjanje zabavno, vidim da si pun energije. Znaš, penjanje na ovaj orman nije dozvoljeno jer je opasno. Hajde da nađemo nešto drugo za igru.“ Ova rečenica neće magično spustiti dečaka, ali će mu pokazati našu odlučnost i razumevanje. Često ćemo malu decu morati mi da spustimo. Razmislite i koliko je situacija zaista opasna. Da se Vaše dete nalazi u opasnoj situaciji, ne biste gubili vreme na objašnjavanje i pretnje odmah biste preduzeli akciju. Zašto ne biste i sada preduzeli akciju i spustili Vaše dete. Smireno, polako, on ne zna da je to opasno, sada ga učite.
Naravno dečak je uporan. Svaki put kada ga mama spusti on se istom brzinom vrati. Mama razume njegovu potrebu za igrom i istraživanjem, ali zna zašto je važno da se dečak ne penje na orman. Lagano ga drži da ne bi mogao da se penje. „Ne mogu da ti dozvolim da se penješ ovde jer je opasno“ Dečak sada postaje ljut, plače i dalje želi isto. Mama ostaje smirena i dosledna, ali ostaje uz dečaka. Jer njemu je sada teško, suočava se sa jakim emocijama i potrebna mu je mamina pomoć. Razočaran je i ljut. Mama pomaže dečaku da se smiri „Znam da si sada ljut jer si želeo visoko da se popneš. I to je u redu. Pomoći ću ti.“ Kada se dečak smiri mama mu nudi druge opcije za igru, a mogu se i dogovoriti da ga mama narednih dana odvede u park gde ima mnoštvo bezbednih penjalica i gde dečak može uživati.
Šta je dečak naučio sa ovakvim pristupom?
Naučio da penjanje na orman nije dozvoljeno jer je opasno.
Dobio je poruku da mama razume njegova osećanja i njegovu potrebu za igrom i skakanjem.
Dobio je poruku da ga mama voli bezuslovno, da je mama uvek tu za njega, a ne samo kada se dobro ponaša.
Naučio je da je u redu ponekad biti tužan, razočaran i ljut i da uz maminu podršku može proći kroz ta osećanja.
Da sumiramo.
Jasne granice, pravila. Bez bespotrebnih dodatnih obrazloženja.
Jasna komunikacija. Bez pretnji, kazni, podmićivanja.
Saosećanje. Razumem da voliš da se penješ visoko i da si tužan/ ljut što to uvek nije dozvoljeno.
Smirenost. Ostajem smirena, znam da radiš najbolje što možeš.
Doslednost. Znam zašto mi je ovo važno i zato držim granicu.
Strpljivost. Jer znam da učenje zahteva vreme.
Osnovna razlika između ova dva pristupa je u porukama koje Vaše dete dobija. U oba slučaje dete uči da ne sme da se penje na orman, ali u prvom uči da to ne radi da bi izbeglo kaznu, a u drugom zato što je to opasno. U prvom slučaju uči da je ono loše jer ima želju da se penje, a u drugom uči da je njegova potreba sa skakanjem i penjanjem validna, ali se ona mora zadovoljiti na drugi način.
Dva glavna razloga zašto ne želimo decu da učimo sistemom kažnjavanja. Prvi je jer kazne imaju kratkotrajan efekat, vremenom gube moć i kreiraju diskonekciju sa decom. Drugi je jer šalju deci poruku da ona nisu dovoljno dobra, da nešto sa njima nije u redu jer ne mogu uvek da udovolje roditeljima, da ne zaslužuju bezuslovnu ljubav.
Možete reći i da drugi scenario predugo traje, i da je vaše dete baš tvrdoglavo i uporno. Ali svako sledeće ponavljanje drugog scenarija skraćuje vreme situacije, dok u prvom slučaju svaki sledeći put traje duže i potrebne su veće kazne. A na kraju dete ogugla na kazne i one nemaju nikakvu moć. Tada shvatamo da je konekcija sa našom decom jedini put.
Varijacije za drugi scenario su brojne, ne postoji jedno rešenje za svaku situaciju, budite slobodni da se eksperimentišete i otkrijete šta je za Vas i Vaše dete efikasno.
Sa kojim granicama imate izazove? I da li ste spremni da pokušate na drugačiji način?
Želite pomoć i podršku? Zakažite konsultacije i pokrenite promenu.