Kada govorimo o emocionalnoj inteligenciji, često pomislimo da se ona odnosi isključivo na emocije – kako se dete oseća i šta mu ta emocija poručuje. To jeste važan deo i prirodan početak, ali emocionalna inteligencija podrazumeva mnogo više. Ona uključuje razumevanje sopstvenog doživljaja: načina razmišljanja, razumevanja situacija, sopstvenog ponašanja, kao i razumevanje drugih i izgradnju odnosa.
Kako reagujemo kada nam dete dođe sa problemom
Zamislimo situaciju u kojoj dete dođe iz škole i kaže: „Drug me je iznervirao, namerno je hteo da me iznervira.“
Roditelj tu situaciju može doživeti na različite načine. Može se javiti potreba da zaštiti dete, da mu odmah da savet šta sledeći put da kaže ili uradi. Iako ta reakcija često dolazi iz brige i želje da pomognemo, u tom trenutku možemo propustiti važnu priliku da detetu pomognemo da razume sebe i svoj doživljaj.
Tu dolazimo i do naše emocionalne inteligencije kao roditelja. Brzi saveti koje nudimo često dolaze iz naših emocija: straha, brige, nesigurnosti, ponekad i iz sopstvene uznemirenosti. Ako zastanemo i zapitamo se kako se mi zapravo osećamo u tom trenutku, možemo jasnije videti iz koje pozicije odgovaramo detetu. Da li smo ljuti? Uznemireni? Da li smatramo da je to normalan deo odrastanja ili nas situacija posebno pogađa? Možda smo umorni, zauzeti ili nemamo kapacitet da se u tom trenutku posvetimo razgovoru. Sve su to važne informacije.
Kada smo brzi na savetima, često znači da nismo zastali da zaista saslušamo dete.
Aktivno slušanje kao temelj emocionalne inteligencije
Aktivno slušanje počinje od toga da se mi zaustavimo i osvestimo sopstveni doživljaj. Kada ga prepoznamo, lakše ga „sklonimo u stranu“ i otvorimo prostor da zaista čujemo dete. Tada možemo da mu pomognemo da razume kako je doživelo situaciju, šta mu je bilo teško, šta mu je bilo potrebno
u tom trenutku.
Kroz takav razgovor dete dobija prostor da izrazi ono što oseća i misli. Tek kada se oseti saslušano i viđeno, može da počne da razume sebe. Može da preispita način na koji razmišlja, da vidi da li mu taj način razmišljanja pomaže ili ne, i da odluči kako želi dalje da se postavi u sličnoj situaciji. Tek tada naš savet može imati pravi efekat i dete će moći da ga čuje.
Kada dete oseća nepravdu, ljutnju ili povređenost, saveti dati prerano često „uđu na jedno uvo, a izađu na drugo“. Dete se tada može osetiti neshvaćeno.
Razumevanje sebe
Roditelji često pitaju: „Šta da uradim…?“ I tu se ponekad fokusiramo samo na to šta da kažemo ili koji savet da damo. A mnogo korisnije za dete je da nauči da razume svoj doživljaj – svoje emocije, svoje misli, telesne reakcije i način na koji sve to utiče na to kako vidi situaciju.
Razumevanje sebe ne znači samo znati kako se osećam, već i zašto se tako osećam, šta mi se tada dešava u telu i kako moje misli oblikuju moj doživljaj. Vremenom deca uče da emocije jesu stvarne i važne, ali da nisu uvek pouzdan pokazatelj stvarnosti, naročito kada su jake i intenzivne.
Razlika između činjenica i doživljaja
Važan deo emocionalne inteligencije je učenje da ono što doživljavamo nije nužno činjenica i da nije uvek lično. Kada dete umesto „On je to meni namerno uradio“ može da kaže „Izgledalo mi je kao da je to namerno uradio“, otvara se prostor za razliku između onoga što se zaista desilo i načina na koji je dete to protumačilo.
To ne znači da dete nije u pravu. Možda će zaključiti da je drugar zaista imao nameru. Ali kada zna da razlikuje činjenice od sopstvenog doživljaja, neće svaku situaciju automatski doživljavati lično. Uči da razlikuje:
– ono što se desilo
– ono što je pomislilo
– ono kako se zbog toga oseća
Na taj način dete realnije sagledava situaciju i razvija fleksibilniji način razmišljanja.
Emocionalna inteligencija i odnosi sa drugima
Emocionalna inteligencija ne znači ostajanje samo u sopstvenom doživljaju, već i sposobnost da sagledamo perspektivu drugih. Deca uče da i drugi imaju svoje razloge, osećanja i načine doživljavanja situacija. To im pomaže da lakše komuniciraju, rešavaju nesporazume i grade odnose.
Bilo da su u pitanju porodični odnosi, prijateljstva ili kasnije odnosi na poslu, izgradnja dobrih odnosa podrazumeva da umemo da izrazimo sebe, ali i da uvažimo druge. Da saslušamo, da izrazimo neslaganje, da pokažemo kada nam nešto smeta, ali i da razvijamo empatiju, radoznalost i interesovanje za druge.
Danas često vidimo fokus na tome kako dete da se zauzme za sebe, kako da bude samopouzdano i ne povlači se. Mnogo manje pažnje posvećujemo tome kako da učimo decu da budu pozitivan uticaj na druge – da slušaju, postavljaju pitanja, budu strpljivi i saradljivi. Takmičenje nekada ima svoje mesto, ali u odnosima sa prijateljima mnogo više nam koristi sposobnost da budemo u odnosu, a ne samo usmereni na sebe.
Gde se ove veštine uče i vežbaju
Na radionicama emocionalne inteligencije za decu uzrasta od 6 do 10 godina, koje realizujemo uživo u Zemunu kroz godišnji ciklus, ove veštine učimo i vežbamo kroz razgovore, priče, igre uloga i iskustvene aktivnosti. Deca kroz konkretne situacije uče kako da razumeju sebe, druge i odnose, i kako da ta znanja prenesu u svakodnevni život.
Sa starijom decom, uzrasta 11+, trenutno radim individualno, kroz NBI profil i individualne razgovore, sa fokusom na jačanje ovih veština i razvoj razvojnog načina razmišljanja. Paralelno sa tim, kroz rad sa roditeljima – kako na radionicama, tako i u individualnom radu – podržavam roditelje da kroz svakodnevnu komunikaciju i odnos dodatno osnaže emocionalni razvoj svoje dece.
Скорашњи коментари